ЂУКАН ЈОКСИМОВИЋ, ПРОФ. ИСТОРИЈЕ ''ВОЈВОДА ЛАКИЋ ВОЈВОДИЋ КАСТРАТОВИЋ  (1848 — 1924)''

ВОЈВОДА ЛАКИЋ ВОЈВОДИЋ КАСТРАТОВИЋ  (1848 — 1924) Војвода Лакић Војводић био је, поред војводе Миљана Вукова, један од најугледнијих и најобразованијих људи свога времена, не само у племену Васојевића, него и у Црној Гори уопште. Према племенском предању родоначелник Васојевића био је Ваео, а по његовом дједу или прадједу Васоју до- било је своје данашње име: Васојевићи. Васо је имао четири сина: Раја, Новака, Мијомана и Ђура. Колијевка Васојевића је Лијева Ријека из које се од Васових синова Раја, Новака и Мијомана намножише и разгранаше три братства: Ра- јевићи, Новаковићи и Мијомановићи, док се од најмлађега Васова сина, по некима синовца, намножило и развило у Црмници, гдје се Ђуро био доселио, братство Ђуровића, али су и даље сви задржали заједничко племенско име Васој евићи. Огранак братства Рајевића су Ковачевићи од којих по- тиче војвода Лакић Војводић. Војвода Лакић је син војводе Стојана. Рођен је у селу Коњуху 1848. године. Основну школу је свршио у своме родном мјесту. У о«о доба у Ва- сојевићима и Црној Гори није било других школа, па је .војвода Лакић своје даље образовање стицао, као и сви његови вршњаци, у суровој школи живота свога краја. А у својој рођеној кући имао је прилике да слуша пјесме и приче о својим прецима: прадједе војводе Лакића Кастра- товића, дједе војводе Сима и оца војводе Стојана, и да се на њиховим примјерима учи и васпитава јунаштву и пре- халаштву, те се трудио да им буде сличан и да не изостане 3 иза њих. Угледајући се на примјерима својих предака још као младић отпочео ;је четовања у правцу Плава и Гусиња у служби домовине, а за одбрану и ослобођење своје пороб- љене браће. Висока морална свијест о одговорности човјека према друштвеној заједници красила је војводу Лакића још од младих дана. За остварење својих идеала — осло|5ођење по- робљене браће — војвода Лакић је давао све од себе изла- жући се често пута смртној опасности, не жалећи свој жи-зот. Зато је војвода Лакић са одушевљем великог родољуба учествовао у свима ратовима што их је водила Црна Гора за ослооођење поробљене браће почев од Вучјег-Дола до Мојковца (1876-1916). Он је живи-о у оно бурно доба црно- горске народне епопеје која је давала националне борце и страдалнике за општу народну ствар, за ослобођење по- робљене браће. Традиција о славним подвизима црноторских јунака била је врло жива у шегово доба, које је опјевала народна пјесма — тај најобјективнији судија о јунацима црногорске епопеје. Средина у којој је војвода Лакић живио била је, дакле, најбоља школа за све оне моралне врлине које красе чов-јека. у друштву: осјећање одговорности према друштвеној зајед- кици и домовини уопште. Војвода Лакић, поред урођених врлина и манира које красе човјека динарског типа, био је обдарен војничким, политичким и дипломатским врлинама. То је био човјек од знања и карактера — како га је окарактерисао наш велики научник Јован Цвијић. Цвијић се, приликом своје прве посјете Васојевићима, у љето 1913. године, упознао са вој- водом Лакићем и с шим остао дуже у разтовору. Изненађен биетрином ума и високом интелигенцијом војводе Лакића Цвијић га је упитао: ..Где сте, господине војвода, евршили факултет?” — „У својем селу” — одговорио је, као шалећи се, војвода. Но војвода је био у праву. Он се својим личним залагањем и трудом усаврша-вао у стицању знања тако да 4 је могао заиста оставити утисак факултетски образованог човјека. По повратку са научног путовања у Београд Цвијић је сзојим студентима на факултету истицао војводу Дакића као јединствен примјер личне надарености и труда у сти- цању знања: „Изненадила ме је у Васојевићима колико при- рода толико и човјек овога краја” — говорио је Цвијић о војводи Лакићу, и наставио: „Познавао је многа национална и политичка питања ширег обима и чинио утисак ретког човека, мада није учио високе школе.” *) Уочавајући ове врлине код војводе Лакића ондашњи књаз Црне Горе Никола поставља га за племенског капетана, а послије смрти његова оца војводе Стојана (1865), признао му је насљедњу војводску племенску титулу. А 1867. године поставља га за подкомандира комбинованог љеворечко-ан- дријевачког батаљона, који је доцније ушао у састав глав- ног л,еворечког батаљона Тодора Вуковића. Војвода Лакић је као такав учествовао у борбама у Херцеговини 1876. го- дине, којом приликом се нарочито истакао у боју код Нс- весиња. Такође је са својим батаљоном учествовао у бор- бама на Превији и Буковој Пољани у Ваеојевићима. и на Морачи у којима је турска војска трпјела тешке поразе. Учествовао је и у боју на Фундини, а тако исто и приликом опсаде Бара 1877. године. У свима овим бојевима истакао се као прави јунак, искусан и способан командант. Берлинским конгресом (1878) Црна Гора је добила гра- дове: Никшић, Подгорицу, Колашин, Бар, Плав и Гусиње. Међутим због отпора Арбанаса велике силе умјесто Плава и Гусиња додијелише Црној Гори Улцињ (1880). Војвода Ла- кић је у саставу одреда војводе Марка Миљанова учествовао у боју на Новшићу (1879) године, којом приликом je штитио одступницу војводи Марку у заједници и споразуму са ко- мандантом батаљо-на Тодором Вуковићем, и помагао кучкој бригади да изађе из неравне борбе у коју je била запала. *) Опширније о овоме види чланак Миљана Јојића: „Диви- зијски ђенерал војвода Лакић Војводић” у Ратном поменику год. III број 6. Београд 1940. стр. 17-18 5 Због губитка Плава и Гусиња, као и због још неосло- бођених Доњих Васојевића, војвода Лакић даје оставку на дотадашњи положај што је, поред осталог, учињело да падне у немилост код књаза Николе. Мислило се да ће и он као и други виђенији људи који су били у немилост код књаза Николе напустити Црну Гору, али он то није урадио већ је и даље остао у Васојевићима бавећи се ратарским пословима. Прича се да је војвода Лакић послије ове оставке по наређењу књаза Николе доведен на Цетиње и стављен у притвор у зедној приватној гостионици и да je војвода Лакић том приликом скинуо гусле са чивилука и одпјевао оне пр- косне стихове из познате пјесме о Бојичићу Алији: „Бојичићу бојиш ли се кога? Бога мало, а цара ни мало, паше толко колко доре мога, за везира ни абера немам!” Књаз Никола га је послије овога позвао к себи и пре- корио, али га је пустио да се врати својој кући. Војвода Лакић је остао у немилости све до 1892. године када је постављен за члана окружног начелства у Андријевици. Војводу Лакића je нарочито бољела судбина неосло- бођених Доњих Васојевића до чијег му је ослјобођења било стало по цијену свога живота. Зато се залагао свом снагом и умјешношћу и свим својим ауторитетом. Бодрио их је да не клону духом већ да до краја истрају у борби за своје осло- бођење од Турака и да се присаједине Црној Гори. Свако пигање у вези ослобођења Доњих Васојевића решавао је смишљено, опрезно и тактично уз упуте и подршку владе Црне Горе и њеног министра спољних послова војводе Гавра Вуковића и црногорског конзула у Цариграду Митра Бакића. Војвода Лакић је остао на повјереној дужности члана окружног начелства у Андријевици све до 1906. год. када је постављен за обласног управитеља Морачко Васојевићке области. Идуће, 1907. године, постављен је за министра уну- 6 трашн>их послова Црне Горе у влади др. Лаза Томановића, На тој дужности остао је до 1909. године када је поднио оставку на министарски положај и вратио се на положај који је раније имао. Можда би разлог његовој оставци на министарски по- ложај требало тражити у његовом ставу у поступцима књаза Николе према напредној омладини Црне Горе, нарочито у доба „бомбашке афере” и „колашинског процеса”, којом при- ликом су осуђени на смрт стријељањем: Петар Ђиновић, Михаило Јојић и Радисав Рачић. Сва тројица су сахрањена на Књажевцу изнад цркве св. Архангела Михаила. Њихови гробови, који и данас постоје, најречитије говоре о окрут- ности краља Николе и његовом крвавом обрачуиу са пред- ставницима напредне омладине Црне Горе. Но с обзиром на затегнутост Црне Горе и Турске и честе пограничне сукобе, који су се дешавали тих дана, књаз Никола поново поставља војводу Лакића за управи- теља Морачко-Васојевићке области и на тој дужности ос- таје до 1910. године, када је постављен за команданта IV дивизије у Колашину. Пензионисан је на томе положају 15. априла 1912. године. Али војвода Лакић са престанком службе није престао да се интересује за судбину свога краја, а нарочито још неолобођених Доњих Васојевића. Њега је тешко бољела суд- бина његових саплеменика, нарочито послије покоља у Ко- лудри и Доњој Ржаници уо^чи балканског рата 1912. године. Због овога покоља је букнуо устанак у Доњим Васојевићима којега је војвода Лакић помагао са оружјем и слањем добро- вољаца из Горњих Васојевића. Устаници су порушили по- граничне карауле и напали на Беране. Но на захтјев црно- горске владе војвода Лакић је морао повући добровољце из Горњих Васојевића. Васојевићи су нападали Веране пуних петнајест дана, али због јаког турског гарнизона, као и због башибозука из дотичних муслимаетских крајева, који су им биии дошли у помоћ, устаници су се морали повући. Они су 7 се повукли у подножје сусједних планина и ту сачекали почетак I балканског рата. У међувремену црногорски кон- зул је интервенисао код Порте да се пошаље царски иза- сланик у Беране и да споразумно са црногорском владом умире устанике, а кривце казне. У ту сврху дошао је у Беране царски изасланик Џавид-паша, а од црноторске стра- не војвода Божо Петровић и Јанко Вукотић. На састанку, у лрисуству познатог доњевасојевичког првака Авра Цемо- вића и других, ријешено је спорно питање тако да Порта исплати одштету за попаљена села и манастир Ђурђеве Ступове, а да се устаници врате својим кућама. Но ускоро је избио балкански рат у коме су узеле учешћа Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка. Стварањем. балканског савеза између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке хтјело се ставити великим силама до знања да ће балканске државе саме рјешавати своје питање. Велике си.пе иокушаше да интервенишуЈ али је то већ било касно. Црна Гора је прза објавила рат Турској (8. окт. 1912. године , а за њом и остале чланице савеза. У рат се ишло са пјеемом на уснама и са завјетном ослободилачком идејом. Нико није хтио да изостане са бо- јишта — као оно некада косовски јунаци цара Лазара — да на њега ,,не остане клетва, од нашега цара честитота.” Свак је хрлио „Онамо, Онамо, за брда она”, са жељом да буде учесник у великим збивањима који су се одигравали тих историјских дана. За кратко вријеме, поелије славне побједе на Кума- нову (22. и 23. октобра 1912.) Србија је ослободила Скопље, Прилеп, Битољ, Призрен и Косово, Црна Гора је ослободила Беране, Бијело-Поље, Пљевља, Пећ и Ђаковицу, док је око Скадра водила тешке и крваве борбе. Најзад је ослободила и овај град братском помоћу српске војске. Рат је завршен. миром у Лондону 1913. године. По лондонском миру ство- рена је нова држава Албанија којој велике силе, потпис- нице лондонског мира додијелише Скадар. 8 У свима овим догађајима војвода Лакић. је узео вид^ нога учешћа као командант васојевићке војске која је била састављена од активне горњо-васојевићке бригаде генеоала Радомира Вешовића и добровољачке бригаде Авра Цемо- вића, чије су бригаде улазиле у састав источног санџачког одреда Јанка Вукотића Ове бригаде су одиграле значајну улогу у ослобођењу Берана, Плава и Гусиња, Рожаја испод Ха јле, и Дечана, Пећи и Ђаковице у Метохији. У Ратном поменику о акцијама војводе Лакића пише: „Војвода Лакић у Балканском рату 1912. године, на оглас мобилизације, ак~ тивиран је и постављен за команданта трупа, које су на- падале Беране и заузеле их 3. октобра 1912. године. Про- дужио је даље борбу и освајање и ушао први у Пећ на челу својих трупа, на дан 17. октобра 1912. године. Приликом освајања Пећи постављен је за Гувернера Метохије и ме~ тохијских трупа, а биле су му подчињене у ново добитној источној области и цивилне власти.” У ту сврху стављена му је на расположење бритада Авра ТДемовића, који се бунио што и његова бригада не иде на Скадар у саставу источно- -санџачког одреда генерала Јанка Вукотића- Успјеси Србије и Црне Горе у I балканском рату од- ј.екнули су и ван њихове границе. Нарочито је тај одјек био јак међу Југословенима у Аустро-Угарској. Аустро-Угарска се уплашила тога одјека, па је настојала да га парализује и да Србију онемогући у њеној ослободилачкој мисији. Она је тај повод нашла у видовданском атентату. Млади босански студент Гаврило Принцип убио је у Сарајеву на Видовдан — 28. јуна 1914. године, аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда. Тим поводом, а подржавана од Њемач- ке, Аустро-Угарска је упутила Србији понижавајући ултима- тум знајући унапријед да га Србија као независна држава не може лрихватити. И заиста тако је и било. Србија је, иако је настојала да избјегне рат, одбила ултиматум на што јој је Аустро-Угарска објавила рат (28. јула 1914. године). Русија је извршила мобилизацију своје војске на што јој је Њемачка. 9 о&јавила рат (1/8), а два дана касније и Француској (3/8). Истога дана Њемачка је повриједила неутралноет Белгије и преко њене територије напала Француску на нхто јој је Енглеска објавила рат. Објема зараћеним странама прила- зиле су поједине државе те тако настаде Први свјетски рат (1914-1918). Црна Гора је одмах изјавила да је судбина Србије и њена судбина, па је објавила Аустро-Угарској рат, и ако јој је нуђено територијално проширење само да остане неу- трална, али Црна Гора то није прихватила већ је и Њемачкој објавила рат сјутрадан послије објаве рата Аустро-Угарској (5/8). Још у самом почетку рата био је створен заједнички ,,План дјејства” између српске и црногорске Врховне ко- манде. По томе плану главнина црногорске војске (око 20.000) оперисала је на санџачком сектору у садјејству са српском војском, док је на ловћенском сектору, на примјер, било свега око 7.000 људи. Војвода Лакић Војводић у Првом свјетском рату био је помоћник команданта санџачког одреда сердара Јанка Ву- котића. Учествовао је у боју на Гласинцу којом приликом je био рањен. Народни пјесник и гуслар Вуко Аџић опјевао је овај бој истичући како вила с Романије, са пећине Старинв' Новака, ,,на којој је раширила крила” дозива српске по- главице: ,,Баш сердара Вукотића Јанка и јунака војводу Лакића.” Вила их извјештава да је извидница у опасности: ,,Ту је храбра извидница била из бригаде Саичића Мила, чета мала три стотин момака све бираних по пушци јунака.” Сердар Јанко и војвода Лакић издају наређења за борбу: 10 „Одмах зову до два ђенерала Ђоновића и Матановића, а за борбу наредбу даваху. Но кад зачу Матановић Мило одмах лијево појачао крило, па јекнуше са Млаћа топови извидницу српску избавише. У ланцу се војске поставише. До Србије са деснога крила команданта Саичића Мила и Беранци на гласу јунаци. Још са њима соколови сиви што им слава у прсима живи Љеворечки храбри убојници ...” У пјесми је опјевана и драматичност боја на Гласинцу; „Пучу пушке, штекћу митраљези одлијежу долине и брези по крвљу се премећу јунаци.” Поред боја на Гласинцу црногорска је војска водила. славне борбе на Калиновику, код Фоче и Вишеграда и на Мојковцу. Једна извидница црногорске војске бјеше дошла. чак до Пала, на домаку Сарајева. Тих дана у Сарајеву се пјеваше: „Овамо, Овамо” — умјесто познате пјесме краља. Николе: „Онамо, Онамо.” Године 1915. формиран је васојевићки одред под ко- мандом војводе Лакића и упућен у правцу Гиљеве, Сјенице и Ужица са задатком да задржава наступање непријатељске војске и да служи српској војсци као помоћ и заштитница. на том сектору. Српска војска се прославила својим сјајним побједама. на Церу, Мачкову Камену, Колубари и Дрини, али је по- четком октобра 1915. године била приморана на одступање. Наиме почетком октобра 1915. године Аустро-Угарска је от-. почела нову офанзиву противу Србије са великим снагама. Да би ситуација била још тежа и Бугари су, 14. октобра, на- 11 пали с леђа на СрЗију. У оваквој ситуацији српска војска се морала уз очајничке борбе повлачити према југу. Битком на Качанику Бугари су пресјекли српској војсци одступницу кроз вардарску долину према Солуну, па је српска војска била принуђена да промијени правац свога повлачења: пре- ко Косова и Метохије, Црне Горе и Албаније за Солун. Тако је један дио српске војске са краљем Петром I одступио долином Дрима за Скадар, а други преко Ругова у правцу Васојевића и Подгорице за Скадар гдје је имао да се састане са главнином српске војске која је одступала долином Дри- ма. Српска војска се повлачила под невјероватно тешким околностима по највећој цичи зими трпјећи при том и ос- кудицу у храни, а поред тога била је и нападана при.ликом њеног пролаза кроз Албанију од Арнаута. Све док и последњи српски војник није напустио Црну Гору црногорска војска је штитила одступницу српској војсци. Црногорска војска је под командом Јанка Вукотића и војводе Лакића одиграла историјску улогу битком на Мој- ковцу 6. 7. и 8. јануара 1916. године. Иаиме у циљу успјеш- ног одступања српске војске преко Црне Горе командант санџачког одреда сердар Јанко Вукотић одлучио је да оне- могући Аустро-Угарској војсци, која је надирала од Дрине, да пресијече одступницу српско.ј војсци, па је у ту сврху издао наређење бригадиру Петру Мартиновићу да са првом дивизијом санџачког одреда, састављеном од колашинскб бригаде, која је била под командом бригадира Милоша Ме- денкце, и ускочко-дробњачке бригаде и два батаљона регру- та, дочека и задржи VII непријатељски корпус који је на- дгграо у правцу Мојковца. Истодобно је издао налог коман- данту васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу да спријечи надирање VIII корпуса према Беранама. „До Берана и Васојевића тамо пссла војводу Лакића, да лостави јаку заштитницу српској војсци даде одступницу, док не прође преко Црне Горе и не стигне на то сиње Море. Од Чакора па до воде Дрине све разреди Црногорце силне. Сви наредбу часно извршише српској војсци спасење пружише.” 12 Бригадир Петар Мартиновић утврдио се испод Мој- ковца и ту дочекао VII корпус. а тако сто и војвода Лакић VIII корпус, који је надирао у правцу Берана. Борба је во- ђена прса у прса. Непријатељ је био сатрвен. Због овог по- раза главнокомандујући аустро-угарске војске извршио ie самоубијство. „Земља дрхће, небо се пролама, сво бојиште притиснула тама. Бој се бије и дневи и ноћи Србин нема ни одкуд помоћи, да му дође и да јој се нада у бој љути код Мојковца града, ал једнако крв се људска лије што још никад од Косова није. За три дана, три српска божића такве битке и крвопролића и под снијег војске затрпате, није било од кад људи памте. И најпосле четвртога дана оста пуста' гора од мегдана.” (Одломак из пјесме: „Бој на Мојковцу”, Бећировић). Битком на Мојковцу Црногорци су се одужили Српству. То је добро знао краљ Србије, па је војводу Јанка Вукотића одликовао Карађорђевом звиј ездом са мачевима. Предајући му лично ово високо одликовање краљ му се обратио рије- чима: „Војводо! Ви сте се више него одужили Српству! Зато ми је драго, што ми се пружила прилика да Вам из руке предам ово мо(је мало признање.” Тако исто одато је признање и васојевићком одреду под командом војводе Лакића. То се види из телеграма који им^ је упутио краљ Никола, У коме стоји: „Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју кра- љевску благодарност, како на храбром и неустрашивом др- жању у борбама противу надмоћнијег непријатеља, а тако исто и на хуманим и братским поетупцима, иехрањивајући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале вој- лике црногорске и србијанске војске, који дјејствују и про- лазе преко ваше територије. Истрај јуначки соју Васоје- 13 зићки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу Морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!” . Поелије евакуације сриске војске и пада Ловћена била је и,лузорна свака даља одбрана, иако се помишљало и на то. Непријатељ је са свих страна надирао и средином јануара 1916. године окупирао Црну Гору. За вријеме окупације Црне Горе војвода Лакић, као и велики број Црногораца, био је интерниран у Мађарску, одакле је пуштен као тешко болестан непосредно пред осло- бођењем. Па и као такав окупљао је око себе људе и бодрио их да не клону духом наговјештавајући им скоро ослобође- ње. И заиста српска се војска, иако преполовљена, опора- вила и већ. 1916. године часно се јавила на Кајмакчалаиу, да 1918. године битком на Добром-Пољу разбиЈе бугарску војску и изврши пробој Солунског фронта у заједници са југо- словенском добровољачком дивизијом и савезничком вој- ском. На тај начин била су јој отворена врата Домовине. Српска и савезничка војска побједоносно су наступале и за релативно кратко вријеме ослободише све крајеве у којима наши народи живе. Војвода Лакић је са жаром родољуба дочекао остварење вјековног она: ослобођење и уједињење поробљене браће. У новој држави војвода Лакић је произведен у чј-ш дивизијског генерала југославенске војске и на истој дуж- ности остао до 20. I 1920. године, када је пензионисан. Умро је 12. IV 1924. године и сахрањен пред црквом св. Архан- гела Михаила на Књажевцу. Његове посмртне остатке са Књажевца пренијели су његови рођаци, 1952 године, и са- хранили на гробљу у Коњуху поред гробова његових пре- дака: прадједе војводе Лакића Кастратовића, дједе војаоде Сима и оца војводе Стојана. Војвода Лакић Војводић био је носилац народних теж- њи и идеала свога времена. Њега су бољеле народне ране као своје личне. Сјећање на његов лик изазива у нама див- љење и поштовање као према човјеку који је дао све од себе за општу — народну ствар. Осврћући се овим кратким приказом на живот и рад Војводе Лакића Војводића, поред дужног признања за све оно што је војвода Лакић урадио, ми се у исто вријеме са пијететом сјећамо свих оних његових сабораца-мученика и јунака, који несебично положише .своје животе за осло- ђење и уједињење поробљене браће.-Истиче у брошури о ''Војвода Лакић Војводић'' професор историје Ђукан Јоксимовић. 

                               Прилог за ГЛАС ХОЛМИЈЕ приредио Горан Киковић,професор историје